Slavski kolač, žito i sveća: značenje ukrasa od testa, slova IS HS NI KA i obred lomljenja

1. Slavski kolač i drveni pečat — poskurnik (slovarica)

Slavski kolač je okrugao kvasni hleb od čistog pšeničnog brašna, u koji domaćica pri mešenju sipa malo osvećene slavske vodice (koju je sveštenik prethodno osvetio u domu). Ako je slava mrsna, kolač se može zamesiti sa mlekom, jajima i malo maslaca ili ulja; ako je slava posna (ili pada u sredu ili petak), kolač se obavezno mesi isključivo sa vodom i biljnim uljem.

Za razliku od samog kolača koji je kvasni, ukrasi koji se lepe po vrhu prave se od čvrstog beskvasnog testa (samo brašno, so i hladna voda) kako se tokom pečenja ne bi deformisali i kako bi ostali beli u odnosu na rumenu koru kolača. Centralni ukras utiskuje se drvenim rezbarenim pečatom — poskurnikom (profornikom ili slovaricom) — na kojem je urezan krst sa slovima ИС ХС НИ КА („Isus Hristos pobeđuje”).

2. Slavsko žito (koljivo) i crno vino

Slavsko žito ili koljivo priprema se od čistog zrna pšenice belije, koja se očisti, opere i kuva u vodi dok zrno ne omekša i ne počne da puca, a zatim se ocedi, prosuši na čistom platnu, samelje ili istuca u avanu i pomeša sa šećerom (ili medom), mlevenim orasima i malo muskatnog oraščića.

Na dan slave, pre početka ručka i pre iznošenja bilo kog drugog posluženja, svakom gostu koji uđe u dom najpre se iznosi poslužavnik sa slavskim žitom, kašičicama i čašom vode (ili gutljajem crnog vina): gost ustane, prekrsti se, čestita domaćinu slavu i uzme kašičicu osvećenog žita.

3. Slavska sveća i obred sečenja i lomljenja kolača

Prava slavska sveća pravi se od čistog, žutog pčelinjeg voska. Postavlja se u svećnjak na trpezi ispred slavske ikone i domaćin je pali pre početka obreda sečenja kolača (ili po povratku sa jutarnje liturgije), nakon što se prekrsti i celiva samu sveću.

Prilikom obreda (koji obavlja sveštenik u crkvi ili domu, odnosno sam domaćin sa ukućanima i gostima ako je kolač prethodno osvećen u hramu), kolač se sa donje strane zaseca nožem u obliku krsta, preliva crnim vinom, okreće tri puta u krug u rukama svih ukućana i lomi na polovinu. Domaćin i najstariji član porodice ili kum tri puta celivaju prelomljeni kolač uz pozdrav: „Hristos posredi nas!” i odgovor: „Jeste i biće!”.

Regionalne razlike i bogatstvo lokalnih običaja kroz krajeve Srbije

Jedna od najlepših odlika narodne tradicije u Srbiji jeste njena živa raznolikost: pod zajedničkim duhovnim i kulturnim okvirom, gotovo svaki kraj, pa i svako selo, čuva poneki poseban detalj u načinu obeležavanja praznika (Slavski kolač, žito i sveća). U ravničarskim predelima Vojvodine, Mačve i Stiga običaji su se oblikovali u prostranim ušorenim selima, uz bogatu žitnu i vinogradarsku trpezu, dok su u brdsko-planinskim krajevima zapadne, jugozapadne, istočne i južne Srbije mnogi obredi ostali tesno povezani sa stočarstvom, šumom, planinskim izvorima i starim porodičnim zadrugama.

Etnološka istraživanja pokazuju da se ta raznolikost ogleda u nazivima obrednih hlebova, vrstama bilja koje se unosi u kuću, redosledu zdravica, kao i u načinu na koji se dočekuju gosti i putnici namernici. Upravo zbog toga u narodu postoji izreka „Sto sela — sto običaja”, koja ne označava nesklad, već bogatstvo lokalnog pamćenja koje je svaka zajednica prilagodila svom podneblju.

Kada danas posećujete seoska domaćinstva, zavičajne muzeje ili lokalne svečanosti u različitim delovima Srbije, razgovor sa starijim ukućanima o tome kako se ovaj običaj proslavljao u njihovom detinjstvu otkriva dragocene porodične priče i zaboravljene izraze.

Očuvanje običaja u savremenoj porodici i šta je važno znati kao gost

U savremenom dobu mnogi običaji prešli su put od nekadašnjih seoskih zajednica do gradskih stanova i mlađih generacija koje žele da sačuvaju vezu sa poreklom svojih predaka. Suština svakog narodnog i prazničnog običaja u Srbiji nikada nije bila u spoljašnjem nadmetanju niti u preterivanju na trpezi, već u sabornosti, miru u kući, poštovanju predaka i iskrenom gostoprimstvu.

Za posetioce i goste koji prvi put prisustvuju porodičnom ili seoskom prazniku najvažnije je znati da domaćini cene jednostavnost, toplu reč i poštovanje kućnog reda. Srdačan pozdrav na pragu, čestitanje praznika ukućanima i umerenost u ponašanju čine da se svaki gost za trpezom oseti kao deo porodice.