Sveti Nikola (Nikoljdan, 19. decembar): najčešća krsna slava u Srbiji i posna trpeza

Ko je bio Sveti Nikolaj Mirlikijski i zašto ga slave putnici i lađari

Sveti Nikolaj živeo je u IV veku u maloazijskoj pokrajini Likiji, gde je bio arhiepiskop grada Mira i učesnik Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine. U hrišćanskom predanju ostao je upamćen po tajnom milosrđu prema siromašnima (između ostalog, tajno je ostavio tri vrećice zlata osiromašenom ocu kako bi mogao časno da uda tri kćeri), zaštiti nepravedno osuđenih i stišavanju bure na moru prilikom plovidbe ka Svetoj zemlji.

Zbog čuda na vodi, Sveti Nikola je vekovima poštovan kao zaštitnik mornara, dunavskih i savskih lađara, splavara, vodeničara, ribara i svih putnika. U starom srpskom pomorstvu i rečnom brodarstvu postojao je običaj da se na Nikoljdan u podne lađe zaustave i bace sidro radi molitve.

Zašto je trpeza za Nikoljdan uvek posna i šta se na njoj nalazi

Zimski Sveti Nikola (19. decembar) uvek pada u drugu polovinu Božićnog posta (koji traje od 28. novembra do 7. januara). Prema Tipiku Srpske pravoslavne crkve, na praznik Svetog Nikolaja dozvoljena je upotreba ribe, ulja i vina bez obzira na to u koji dan u sedmici praznik padne, ali je iznošenje mrsne hrane (mesa, mlečnih proizvoda i jaja) u potpunosti suprotno crkvenom poretku i smislu praznika.

Tradicionalna posna nikoljdanska trpeza u srpskim domaćinstvima obuhvata osvećeni slavski kolač (umešen bez mleka, maslaca i jaja) i slavsko žito sa orasima, a od jela: riblju čorbu, pasulj prebranac zapečen u rerni, posne sarme od kiselog kupusa ili vinovog lista punjene pirinčem, prazilukom i mlevenim orasima, prženu ili pečenu rečnu i morsku ribu (šaran, smuđ, pastrmka, oslić), krompir-salatu sa crnim lukom, pite sa kupusom, pečurkama, jabukama ili bundevom i sitne posne kolače.

Regionalne razlike i bogatstvo lokalnih običaja kroz krajeve Srbije

Jedna od najlepših odlika narodne tradicije u Srbiji jeste njena živa raznolikost: pod zajedničkim duhovnim i kulturnim okvirom, gotovo svaki kraj, pa i svako selo, čuva poneki poseban detalj u načinu obeležavanja praznika (Sveti Nikola (Nikoljdan, 19. decembar)). U ravničarskim predelima Vojvodine, Mačve i Stiga običaji su se oblikovali u prostranim ušorenim selima, uz bogatu žitnu i vinogradarsku trpezu, dok su u brdsko-planinskim krajevima zapadne, jugozapadne, istočne i južne Srbije mnogi obredi ostali tesno povezani sa stočarstvom, šumom, planinskim izvorima i starim porodičnim zadrugama.

Etnološka istraživanja pokazuju da se ta raznolikost ogleda u nazivima obrednih hlebova, vrstama bilja koje se unosi u kuću, redosledu zdravica, kao i u načinu na koji se dočekuju gosti i putnici namernici. Upravo zbog toga u narodu postoji izreka „Sto sela — sto običaja”, koja ne označava nesklad, već bogatstvo lokalnog pamćenja koje je svaka zajednica prilagodila svom podneblju.

Kada danas posećujete seoska domaćinstva, zavičajne muzeje ili lokalne svečanosti u različitim delovima Srbije, razgovor sa starijim ukućanima o tome kako se ovaj običaj proslavljao u njihovom detinjstvu otkriva dragocene porodične priče i zaboravljene izraze.

Očuvanje običaja u savremenoj porodici i šta je važno znati kao gost

U savremenom dobu mnogi običaji prešli su put od nekadašnjih seoskih zajednica do gradskih stanova i mlađih generacija koje žele da sačuvaju vezu sa poreklom svojih predaka. Suština svakog narodnog i prazničnog običaja u Srbiji nikada nije bila u spoljašnjem nadmetanju niti u preterivanju na trpezi, već u sabornosti, miru u kući, poštovanju predaka i iskrenom gostoprimstvu.

Za posetioce i goste koji prvi put prisustvuju porodičnom ili seoskom prazniku najvažnije je znati da domaćini cene jednostavnost, toplu reč i poštovanje kućnog reda. Srdačan pozdrav na pragu, čestitanje praznika ukućanima i umerenost u ponašanju čine da se svaki gost za trpezom oseti kao deo porodice.