Božić u Srbiji: položajnik, lomljenje česnice i božićni pozdrav
Božić (7. januar) je jedan od najvažnijih hrišćanskih i porodičnih praznika u Srbiji. Posle višenedeljnog posta i bdenija na Badnje veče, jutro Božića obeležavaju odlazak na liturgiju, pozdrav „Mir Božji, Hristos se rodi”, dolazak prvog gosta — položajnika, i zajedničko lomljenje obrednog hleba — česnice.
| Područje Srbije | Kako se priprema česnica | Šta se stavlja u česnicu | Kada se lomi ili seče |
|---|---|---|---|
| Šumadija, zapadna, istočna i južna Srbija, Beograd | Slani obredni hleb (pogača) od pšeničnog ili kukuruznog brašna, često umešen „nenačetom” izvorskom vodom. | Metalni novčić (para), delić badnjaka, zrno pšenice ili kukuruza, ponegde iver od praga i zrno pasulja. | Na početku božićnog ručka (ili doručka posle liturgije): okreće se tri puta u krug i lomi rukama među ukućanima. |
| Vojvodina (Bačka, Banat i deo Srema) | Slatka pita od tanko vučenih domaćih kora sa orasima, medom i suvim grožđem (nalik baklavi, ali bez zalivanja šerbetom, već sa medom). | Metalni novčić sakriven između slojeva kora i oraha. | Služi se tokom svečanog božićnog ručka. |
Bogoslužbeni smisao praznika i običaj mirboženja
Praznik Rođenja Gospoda Isusa Hrista u Srpskoj pravoslavnoj crkvi slavi se tri dana (7, 8. i 9. januara: prvi dan Božića, Sabor Presvete Bogorodice i praznik Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana). Od Božića do Bogojavljenja (19. januara) ljudi se pri susretu pozdravljaju rečima „Mir Božji, Hristos se rodi!”, na šta se odgovara „Vaistinu se rodi!”.
Sam izraz „mirboženje” označava običaj međusobnog celivanja i mirenja ukućana i suseda uz ovaj pozdrav. U narodnoj kulturi time se naglašava da u praznik ne treba ući u svađi sa komšijama ili srodnicima.
Ko je položajnik (polaženik) i kakva je njegova uloga u domu
Prvi posetilac koji na božićno jutro prekorači kućni prag naziva se položajnik (u zavisnosti od kraja: polaženik, polaznik ili radovan). U tradicionalnom selu verovalo se da od njegove sreće i vedrine zavisi napredak domaćinstva u celoj godini, pa se često unapred dogovaralo da to bude zdravo dete, mladić ili blizak prijatelj kuće.
Položajnik pri ulasku desnom nogom prelazi prag, posipa kuću pšenicom iz rukavice, prilazi šporetu ili ognjištu i grančicom badnjaka džara (podstiče) vatru govoreći blagoslov: „Koliko varnica, toliko parica, toliko zdravlja, sreće i napretka u ovom domu”. Domaćica položajnika ogrće vunenim guberom ili tkanicom i daruje ga košuljom, čarapama, peškirom, jabukom ili kolačem.
Česnica i ostali obredni hlebovi (božićni kolač i „zakončić”)
Središnji obredni predmet božićne trpeze jeste česnica (naziv potiče od reči „čest” — deo, udeo u sreći i blagoslovu, odnosno od izraza „za čest”). Pre početka ručka ukućani rukama okreću česnicu tri puta s leva nadesno (u smeru kretanja sunca) i lome je tako da svaki član porodice dobije svoje parče, a jedno parče se u mnogim krajevima ostavlja „za kuću” i „za putnika namernika”.
Pored česnice, etnografska zbirka Etnografskog muzeja u Beogradu čuva desetine različitih figuralnih božićnih hlebova iz XIX i XX veka (kovržanjak, zdravlje, šake, bačva, volovi, vinograd), kojima su domaćice od testa oblikovale čitavo seosko imanje, stoku i polja.
Regionalne razlike i bogatstvo lokalnih običaja kroz krajeve Srbije
Jedna od najlepših odlika narodne tradicije u Srbiji jeste njena živa raznolikost: pod zajedničkim duhovnim i kulturnim okvirom, gotovo svaki kraj, pa i svako selo, čuva poneki poseban detalj u načinu obeležavanja praznika (Božić u Srbiji). U ravničarskim predelima Vojvodine, Mačve i Stiga običaji su se oblikovali u prostranim ušorenim selima, uz bogatu žitnu i vinogradarsku trpezu, dok su u brdsko-planinskim krajevima zapadne, jugozapadne, istočne i južne Srbije mnogi obredi ostali tesno povezani sa stočarstvom, šumom, planinskim izvorima i starim porodičnim zadrugama.
Etnološka istraživanja pokazuju da se ta raznolikost ogleda u nazivima obrednih hlebova, vrstama bilja koje se unosi u kuću, redosledu zdravica, kao i u načinu na koji se dočekuju gosti i putnici namernici. Upravo zbog toga u narodu postoji izreka „Sto sela — sto običaja”, koja ne označava nesklad, već bogatstvo lokalnog pamćenja koje je svaka zajednica prilagodila svom podneblju.
Kada danas posećujete seoska domaćinstva, zavičajne muzeje ili lokalne svečanosti u različitim delovima Srbije, razgovor sa starijim ukućanima o tome kako se ovaj običaj proslavljao u njihovom detinjstvu otkriva dragocene porodične priče i zaboravljene izraze.
Očuvanje običaja u savremenoj porodici i šta je važno znati kao gost
U savremenom dobu mnogi običaji prešli su put od nekadašnjih seoskih zajednica do gradskih stanova i mlađih generacija koje žele da sačuvaju vezu sa poreklom svojih predaka. Suština svakog narodnog i prazničnog običaja u Srbiji nikada nije bila u spoljašnjem nadmetanju niti u preterivanju na trpezi, već u sabornosti, miru u kući, poštovanju predaka i iskrenom gostoprimstvu.
Za posetioce i goste koji prvi put prisustvuju porodičnom ili seoskom prazniku najvažnije je znati da domaćini cene jednostavnost, toplu reč i poštovanje kućnog reda. Srdačan pozdrav na pragu, čestitanje praznika ukućanima i umerenost u ponašanju čine da se svaki gost za trpezom oseti kao deo porodice.
Česta pitanja posetilaca
Zašto se u Vojvodini česnica pravi kao slatka pita sa orasima?
U Bačkoj, Banatu i delu Srema pod uticajem panonske kulinarske tradicije ustalio se običaj da se pored obrednog hleba za Božić priprema suva pita od tanko razvučenih kora sa orasima i medom u koju se stavlja novčić, па je u tom kraju sam naziv „česnica” prešao na tu svečanu pitu.
Šta se radi sa novčićem koji neko izvuče iz česnice?
Prema običaju, onaj ko pronađe novčić u svom parčetu česnice čuva ga uz ikonu ili u novčaniku tokom godine, ili ga domaćin od njega simbolično „otkupi” drugim novcem kako bi novčić ostao u kući.