Zlakuško lončarstvo: spoj gline i kalcita na ručnom kolu u selu Zlakusa

Tajna sirovine: zašto se glina meša sa kamenom kalcitom („vrstom”)

Jedinstvenost lonaca, đuveča, sačeva i crepulja iz Zlakuse počiva na recepturi koja se nije menjala vekovima. Majstori koriste dve tačno određene sirovine iz neposredne okoline: elastičnu, masnu glinu („gnjilu”) sa ležišta u selu Vranjani kod Požege i beli kristalni kamen kalcit (u lokalnom govoru „vrsta”), koji se kopa u obližnjem selu Rupeljevo.

Kamen kalcit se najpre drobi pod teškim drvenim maljevima ili u mlinu u sitan pesak, a zatim se meša sa nakvašenom glinom u odnosu 1:1 i gazi ili mesi dok se ne dobije ujednačena masa. Upravo zrnca kalcita daju zidu lonca mikroporoznost i sposobnost da se širi i skuplja na visokoj temperaturi bez pucanja.

Zidanje lonca na ručnom kolu i pečenje na otvorenoj vatri

Za razliku od grnčarskog vitla koje se neprekidno brzo vrti, zlakuški lončar sedi pred niskim drvenim ručnim kolom. Na dno posude nanosi valjke (trake) pripremljene smese i postepeno „zida” zidove lonca u visinu, istanjujući ih drvenim nožićem („bočilom”) sa spoljne i oblutkom ili drvenom lopaticom sa unutrašnje strane. Veliki lonci za svadbarski kupus (od 20 do 50 litara) ne mogu se izvući odjednom jer bi se vlažna glina urušila pod sopstvenom težinom, pa se zidaju u više faza tokom nekoliko dana uz prosušivanje svakog pojasa.

Kada se posude potpuno osuše na vazduhu i u sušari, slažu se na otvorenu lomaču od suvog drveta. Pečenje na otvorenoj vatri traje relativno kratko, sve dok posude ne dobiju usijanu narandžasto-belu boju. Tamne mrlje na spoljnim zidovima lonca nisu oštećenje, već prirodan otisak drvenog plamena i dima.

Kako prepoznati pravo zlakuško posuđe i kako ga pripremiti („iskaliti”) pre prve upotrebe

Zbog velike popularnosti zemljanih lonaca, na vašarima se ponekad prodaje posuđe liveno u kalupima i naknadno poprskano crnom bojom da liči na dimljeno. Pravi zlakuški sud prepoznaje se po tome što nije glaziran, pod prstima se osećaju sitna bela zrnca kalcita, a registrovani majstori Udruženja lončara „Zlakusa” na dno ili obod posude utiskuju žig „Zlakusa” i lični znak radionice.

Pre prve upotrebe novog zemljanog lonca obavezno je „kaljenje” (zamašćivanje pora): unutrašnjost suvog lonca dobro se premaže svinjskom mašću ili jestivim uljem, u lonac se sipa voda sa šakom kukuruznog brašna ili mleko i sve se tiho prokuva na blagoj vatri oko sat vremena.

Od prirodnih sirovina do majstorskog umeća: zašto ručni rad nema zamenu

Tradicionalni zanat i kulturno nasleđe opisano u temi „Zlakuško lončarstvo” zasniva se na dubokom poznavanju prirodnih materijala — bilo da je reč o glini, kamenu, vuni, konoplji, drvetu, koži ili bakru. Stari majstori nisu birali sirovine slučajno: znalo se tačno na kom brdu ili u kom rečnom koritu se kopa najbolja zemlja, u koje doba godine se striže vuna ili seče drvo da ne bi pucalo, i kako se materijal priprema mesecima pre nego što uopšte dođe na vitlo, razboj ili nakovanj.

Za razliku od serijske industrijske proizvodnje u kojoj je svaki komad identičan, predmet nastao u zanatskoj radionici nosi pečat ruke majstora. Sitne varijacije u šari, obliku ili teksturi nisu nedostatak, već dokaz autentičnosti i trajne upotrebne vrednosti. Upravo zbog toga tradicionalno posuđe, tkanine i rukotvorine stare s vremenom na lep način i često se u porodicama čuvaju decenijama.

Upis pojedinih znanja i veština u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije i na Uneskovu Reprezentativnu listu pomogao je da se ovi zanati prepoznaju kao živo kulturno blago, a ne samo kao muzejska prošlost.

Gde videti zanat uživo, učestvovati u radionici i podržati domaće majstore

Najbolji način da se razume vrednost starog zanata jeste poseta aktivnoj radionici, seoskom domaćinstvu ili muzeju na otvorenom u kome majstori demonstriraju ceo postupak izrade. Posetioci tada mogu da vide koliko je strpljenja, snage i preciznosti potrebno za nastanak jednog jedinog predmeta — od pripreme sirovine do završne obrade.

Prilikom kupovine suvenira i upotrebnih predmeta na putovanjima kroz Srbiju, uvek vredi potražiti proizvode sa oznakom geografskog porekla, sertifikatom starih i umetničkih zanata ili kupovati direktno u radionici majstora i zadruge. Time ne samo što dobijate pravi, dugotrajan predmet za svoj dom, već direktno pomažete da mlade generacije u srpskim selima nastave da uče i čuvaju ove veštine.