Tkanje na razboju: priprema osnove, delovi razboja i kućna radinost u Srbiji
Sve do sredine XX veka drveni horizontalni razboj (u narodu nazivan i stativa ili krosna) bio je obavezan deo svake seoske kuće u Srbiji. Na njemu su žene od jeseni do proleća tkale celokupni tekstil potreban porodici: od grubog konopljanog platna za radne košulje i vreće do vunenih tkanica, šarenica, dvopređnih čarapa i svadbenih darova.
U Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije upisani su elementi „Staparsko ćilimarstvo” i „Bezdanski damask” (tkanje svilenog damasta na ručnim razbojima).
| Deo razboja | Narodni naziv | Uloga u procesu tkanja |
|---|---|---|
| Zadnje i prednje vratilo | Vratilo (krosno) | Dva drvena valjka: sa zadnjeg se odmotavaju uzdužne niti osnove, a na prednje se namotava već izatkano platno. |
| Niti (ničanice) i podnožnici | Niti i podnoške | Pritiskanjem drvenih pedala (podnožnika) nogama, parne i neparne niti osnove se naizmenično podižu i spuštaju, praveći „zev”. |
| Čunak sa цевkom | Čunak | Drveni čamčić u kojem je namotana poprečna nit (potka); tkalja ga rukom probacuje levo-desno kroz otvoreni zev osnove. |
| Brdo u brdilu | Brdo | Okvir sa gustim rešetkama od trske ili metala kojim tkalja privlači i čvrsto sabija svaku provučenu nit potke. |
Put od sirovog runa i stabljike konoplje do niti na razboju
Samo tkanje za razbojem bilo je završni čin dugog procesa koji je počinjao mesecima ranije. Vuna ostrižena sa ovaca u proleće najpre se prala u hladnoj tekućoj vodi, sušila, raščupavala prstima („vlačila” na grebenima sa gvozdenim zupcima) i vezivala na preslicu (kuželju), odakle se pomoću vretena upredala u dugačku nit.
Za belo donje rublje, košulje, gaće i peškire u ravničarskim i rečnim dolinama sejali su se konoplja (kučina) i lan. Stabljike konoplje su se u avgustu čupale, potapale u stajaću vodu („močilo”) da drvenasti deo omekša, zatim sušile i tukle na drvenoj „trljici”, pre nego što bi se dobilo vlakno spremno za predenje i snovanje osnove.
Od šumadijskih tkanica i torbi do staparskog ćilima i bezdanskog damasta
Na horizontalnom razboju u Srbiji su nastajale veoma različite vrste tkanina: u brdsko-planinskim krajevima tkalo se debelo vuneno sukno (koje se potom nosilo u potočare — valjarice, da se pod udarima drvenih maljeva i vode zbije za gunjeve i čakšire), zatim uski pojasni tkani pojasevi („tkanice” i „kanice”) i šarene vunene torbe.
U Bačkoj su se na horizontalnim razbojima razvile dve vrhunske tkačke veštine upisane u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa: staparsko ćilimarstvo (prepoznatljivo po cvetnim vencima i ružama na glatkoj podlozi u selu Stapar kod Sombora) i ručno tkanje svilenog damasta na žakar-razbojima u Bezdanu.
Od prirodnih sirovina do majstorskog umeća: zašto ručni rad nema zamenu
Tradicionalni zanat i kulturno nasleđe opisano u temi „Tkanje na razboju” zasniva se na dubokom poznavanju prirodnih materijala — bilo da je reč o glini, kamenu, vuni, konoplji, drvetu, koži ili bakru. Stari majstori nisu birali sirovine slučajno: znalo se tačno na kom brdu ili u kom rečnom koritu se kopa najbolja zemlja, u koje doba godine se striže vuna ili seče drvo da ne bi pucalo, i kako se materijal priprema mesecima pre nego što uopšte dođe na vitlo, razboj ili nakovanj.
Za razliku od serijske industrijske proizvodnje u kojoj je svaki komad identičan, predmet nastao u zanatskoj radionici nosi pečat ruke majstora. Sitne varijacije u šari, obliku ili teksturi nisu nedostatak, već dokaz autentičnosti i trajne upotrebne vrednosti. Upravo zbog toga tradicionalno posuđe, tkanine i rukotvorine stare s vremenom na lep način i često se u porodicama čuvaju decenijama.
Upis pojedinih znanja i veština u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije i na Uneskovu Reprezentativnu listu pomogao je da se ovi zanati prepoznaju kao živo kulturno blago, a ne samo kao muzejska prošlost.
Gde videti zanat uživo, učestvovati u radionici i podržati domaće majstore
Najbolji način da se razume vrednost starog zanata jeste poseta aktivnoj radionici, seoskom domaćinstvu ili muzeju na otvorenom u kome majstori demonstriraju ceo postupak izrade. Posetioci tada mogu da vide koliko je strpljenja, snage i preciznosti potrebno za nastanak jednog jedinog predmeta — od pripreme sirovine do završne obrade.
Prilikom kupovine suvenira i upotrebnih predmeta na putovanjima kroz Srbiju, uvek vredi potražiti proizvode sa oznakom geografskog porekla, sertifikatom starih i umetničkih zanata ili kupovati direktno u radionici majstora i zadruge. Time ne samo što dobijate pravi, dugotrajan predmet za svoj dom, već direktno pomažete da mlade generacije u srpskim selima nastave da uče i čuvaju ove veštine.
Česta pitanja posetilaca
Koja je razlika između osnove i potke u tkanju?
Osnova (snovalina) su uzdužne niti koje se pre početka rada zatežu na razboj između dva vratila, dok je potka poprečna nit koja se čunkom ili prstima provlači između niti osnove.