Preslica i vreteno: osnovni alati za ručno predenje vune i konoplje
Pre nego što bi nit vune, lana ili konoplje mogla da se stavi na tkalački razboj ili oplete na pet igala u čarape i džempere, morala je da se ručno uprede pomoću dva jednostavna drvena alata: preslice (na kojoj stoji neupredena vuna — kudelja) i vretena (koje rotacijom uvrće vlakna u čvrstu nit i namotava je).
| Predmet | Kako izgleda i kako se drži | Uloga u nastanku niti |
|---|---|---|
| Preslica (kuželja) | Duža drvena motka sa proširenim, često bogato izrezbarenim gornjim delom (kopljem ili lopaticom); zadene se za levi pojas prelje. | Nosi privezanu grudu iščešljane vune ili konoplje („kudelju”), iz koje leva ruka ravnomerno izvlači vlakna. |
| Vreteno | Vretenasto zašiljen drveni štapić dužine 25–35 cm, zadebljan pri dnu radi zamajca. | Desna ruka ga zavrti kao čigru: rotacija vretena uvrće izvučena vlakna u čvrstu nit, koja se zatim namotava na telo vretena. |
| Motovilo i čekrk | Rašljasta drvena naprava (motovilo) i točak za namotavanje cevki (čekrk). | Sa punog vretena pređa se skida na motovilo u „kančela” (učkure/štrange) radi pranja i bojenja. |
Zašto se žena na selu gotovo nikada nije odvajala od preslice
Pošto je jedna porodica morala ručno da proizvede kilometre niti za sve košulje, sukno, čarape, gubere i torbe, predenje se obavljalo u svakom slobodnom trenutku: žene i devojke su prele sa preslicom zadenutom za pojas dok su čuvale ovce na pašnjaku, dok su pešačile do susednog sela i na večernjim zimskim poselima (prelima).
Rezbarena drvena preslica bila je i važan simbolički predmet: mladići su devojci koja im se dopada poklanjali preslicu ukrašenu geometrijskim duborezom, rozetama i ogledalcem kao znak prosidbe, a mlada je svoju preslicu nosila u svatovskoj povorci prilikom ulaska u mladoženjin dom kao simbol vrednoće.
Mesto u tradicionalnoj srpskoj okućnici i svakodnevnom životu sela
Pojam obrađen u članku „Preslica i vreteno” predstavlja važan ključ za razumevanje načina na koji je vekovima funkcionisalo srpsko selo i porodična zadruga. Svaka zgrada u dvorištu, svaki predmet pokućstva i svaki rodbinski ili običajni naziv imali su tačno određeno mesto, svrhu i pravila poštovanja koja su obezbeđivala sklad u velikoj porodici i uspešno vođenje domaćinstva.
U tradicionalnom graditeljstvu i kulturi stanovanja ništa nije građeno slučajno: položaj kuća i pomoćnih objekata prema stranama sveta, nagibu terena, ruži vetrova i izvoru vode biran je na osnovu višegeneracijskog iskustva. Drvo, kamen, zemlja i slama korišćeni su tako da čuvaju toplotu zimi, hlade leti i omogućavaju prirodno provetravanje žita, mlečnih proizvoda i zimnice.
Poznavanje ovih pojmova pomaže savremenom čitaocu i putniku da prilikom posete muzejima na otvorenom (poput „Starog sela” u Sirogojnu), etno-parkovima, salašima i starim selima ne posmatra objekte i predmete samo kao lepu dekoraciju, već da pročita priču o umeću, radu i porodičnim odnosima koji stoje iza njih.
Kako se pojam koristi danas u jeziku, književnosti i seoskom turizmu
Iako su savremeni građevinski materijali i moderni kućni aparati promenili izgled današnjih sela, stare reči iz narodnog života i dalje žive u govoru, narodnim izrekama, pripovetkama srpskih realista i nazivima seoskih turističkih domaćinstava.
U savremenom seoskom turizmu sve je više domaćina koji obnavljaju stare porodične objekte i predmete, dajući im novu ulogu uz očuvanje izvornog oblika i naziva. Kada putnik zna pravo značenje ovih reči, lakše će prepoznati autentično obnovljeno nasleđe i bolje razumeti kulturni identitet kraja u kome boravi.
Česta pitanja posetilaca
Šta je „prelo” u srpskom selu?
Prelo (ili poselo) bilo je večernje okupljanje devojaka i žena u jesen i zimu radi zajedničkog predenja vune i konoplje uz pesmu i razgovor, na koje su dolazili i mladići iz sela.