Uskrs / Vaskrs u Srbiji: čuvarkuća, tradicionalno bojenje jaja u lukovini i običaji

Jezičko razjašnjenje: da li je pravilno reći Vaskrs ili Uskrs

Čitaoci se često pitaju koji je od oblika — Vaskrs, Uskrs ili Voskresenije — jedino ispravan. Prema pravopisnim i leksikografskim priručnicima srpskog jezika (uključujući normativna izdanja Matice srpske i radove lingvista Ivana Klajna i Milana Šipke), u savremenom srpskom književnom jeziku potpuno su ravnopravna i pravilna oba oblika: i Vaskrs (sa glagolom vaskrsnuti i pozdravom „Hristos vaskrse — Vaistinu vaskrse”) i Uskrs (uskrsnuti).

Razlika je isključivo istorijsko-jezička: oblik Vaskrs pripada srpskoslovenskoj i crkvenoj tradiciji, dok je Uskrs narodni glasovni oblik nastao starim prelaskom početnog „v-” u „u-”. U svečanom vaskršnjem pozdravu u crkvi najčešće se koristi crkvenoslovenski oblik „Hristos voskrese!” ili srpskoslovenski „Hristos vaskrse!”.

Čuvarkuća: prvo crveno jaje i njegova simbolika

U većini krajeva Srbije jaja se boje na Veliki petak (u pojedinim selima i na Veliki četvrtak ili Veliku subotu ujutru). Prvo jaje koje se spusti u crvenu boju odvaja se na stranu i naziva se čuvarkuća (u zavisnosti od kraja beleže se i nazivi: stražar, čuvar ili krstaš).

Čuvarkuća se ne razbija za trpezom, već stoji u domu pored slavske ikone sve do narednog Vaskrsa, kada se zamenjuje novim crvenim jajetom. Stara čuvarkuća se po narodnom običaju nije bacala u smeće, već se zakopavala u vinograd, njivu ili cvetnu leju pred kućom, ili se puštala niz tekuću reku.

Pobusani ponedeljak i odlazak na groblja posle Vaskrsa

Dok je sam Vaskrs praznik porodičnog okupljanja i takmičenja u tucanju šarenim jajima, prvi ponedeljak posle Vaskršnje nedelje (osmi dan po Vaskrsu, odnosno ponedeljak posle Tomine nedelje) u narodu je poznat kao Pobusani ponedeljak — „Vaskrs za upokojene”. Toga dana se u mnogim krajevima Šumadije, Pomoravlja i Beograda uređuju („busaju” zelenim busenjem) grobovi predaka i na njih iznose crvena vaskršnja jaja.

Regionalne razlike i bogatstvo lokalnih običaja kroz krajeve Srbije

Jedna od najlepših odlika narodne tradicije u Srbiji jeste njena živa raznolikost: pod zajedničkim duhovnim i kulturnim okvirom, gotovo svaki kraj, pa i svako selo, čuva poneki poseban detalj u načinu obeležavanja praznika (Uskrs / Vaskrs u Srbiji). U ravničarskim predelima Vojvodine, Mačve i Stiga običaji su se oblikovali u prostranim ušorenim selima, uz bogatu žitnu i vinogradarsku trpezu, dok su u brdsko-planinskim krajevima zapadne, jugozapadne, istočne i južne Srbije mnogi obredi ostali tesno povezani sa stočarstvom, šumom, planinskim izvorima i starim porodičnim zadrugama.

Etnološka istraživanja pokazuju da se ta raznolikost ogleda u nazivima obrednih hlebova, vrstama bilja koje se unosi u kuću, redosledu zdravica, kao i u načinu na koji se dočekuju gosti i putnici namernici. Upravo zbog toga u narodu postoji izreka „Sto sela — sto običaja”, koja ne označava nesklad, već bogatstvo lokalnog pamćenja koje je svaka zajednica prilagodila svom podneblju.

Kada danas posećujete seoska domaćinstva, zavičajne muzeje ili lokalne svečanosti u različitim delovima Srbije, razgovor sa starijim ukućanima o tome kako se ovaj običaj proslavljao u njihovom detinjstvu otkriva dragocene porodične priče i zaboravljene izraze.

Očuvanje običaja u savremenoj porodici i šta je važno znati kao gost

U savremenom dobu mnogi običaji prešli su put od nekadašnjih seoskih zajednica do gradskih stanova i mlađih generacija koje žele da sačuvaju vezu sa poreklom svojih predaka. Suština svakog narodnog i prazničnog običaja u Srbiji nikada nije bila u spoljašnjem nadmetanju niti u preterivanju na trpezi, već u sabornosti, miru u kući, poštovanju predaka i iskrenom gostoprimstvu.

Za posetioce i goste koji prvi put prisustvuju porodičnom ili seoskom prazniku najvažnije je znati da domaćini cene jednostavnost, toplu reč i poštovanje kućnog reda. Srdačan pozdrav na pragu, čestitanje praznika ukućanima i umerenost u ponašanju čine da se svaki gost za trpezom oseti kao deo porodice.