Đurđevdan (6. maj): praznik Svetog Georgija, pletenje venaca i stočarski običaji

Sveti Georgije u crkvenom kalendaru i razlika između Đurđevdana i Đurđica

Srpska pravoslavna crkva 6. maja proslavlja spomen na stradanje Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca pod carem Dioklecijanom 303. godine. U narodu je često pitanje zašto neke porodice istog svetitelja slave u maju (Đurđevdan), a druge u novembru (Đurđic, 16. novembra).

Odgovor leži u dva različita crkvena praznika posvećena istom svetitelju: 6. maja obeležava se dan njegove mučeničke smrti, dok se 16. novembra (Đurđic) slavi prenos njegovih moštiju u hram u Lidi Palestinskoj. Na ikonama za Đurđevdan Sveti Georgije se najčešće prikazuje na konju kako kopljem probada aždaju, dok se na ikonama za Đurđic često prikazuje stojeći, kao vojnik sa kopljem i štitom u ruci.

Đurđevdanski uranak, bilje i pletenje venaca

U seoskim sredinama uoči Đurđevdana (na Biljni petak ili samog jutra pre sunca) odlazilo se na livade i proplanke u branje lekovitog i mirisnog bilja: đurđevka, zdravca („da budu zdravi”), mlečike („da ovce i krave budu mlečne”), graba, leske i selena. Od ubranog bilja i vrbovih pruteva pletu se venčići koji se stavljaju na ulazna vrata kuće, kapiju, pčelinjak i torove sa stokom, gde ostaju do narednog proleća.

Posebno su bogati đurđevdanski običaji u istočnoj Srbiji (podnožje Stare planine, Knjaževac, Pirot, Svrljig i Homolje), gde je Đurđevdan vekovima bio centralni stočarski praznik kada se obavljala prva obredna muža ovaca kroz đurđevdanski venac i spravljao prvi mladi ovčiji sir i belmuž.

Regionalne razlike i bogatstvo lokalnih običaja kroz krajeve Srbije

Jedna od najlepših odlika narodne tradicije u Srbiji jeste njena živa raznolikost: pod zajedničkim duhovnim i kulturnim okvirom, gotovo svaki kraj, pa i svako selo, čuva poneki poseban detalj u načinu obeležavanja praznika (Đurđevdan (6. maj)). U ravničarskim predelima Vojvodine, Mačve i Stiga običaji su se oblikovali u prostranim ušorenim selima, uz bogatu žitnu i vinogradarsku trpezu, dok su u brdsko-planinskim krajevima zapadne, jugozapadne, istočne i južne Srbije mnogi obredi ostali tesno povezani sa stočarstvom, šumom, planinskim izvorima i starim porodičnim zadrugama.

Etnološka istraživanja pokazuju da se ta raznolikost ogleda u nazivima obrednih hlebova, vrstama bilja koje se unosi u kuću, redosledu zdravica, kao i u načinu na koji se dočekuju gosti i putnici namernici. Upravo zbog toga u narodu postoji izreka „Sto sela — sto običaja”, koja ne označava nesklad, već bogatstvo lokalnog pamćenja koje je svaka zajednica prilagodila svom podneblju.

Kada danas posećujete seoska domaćinstva, zavičajne muzeje ili lokalne svečanosti u različitim delovima Srbije, razgovor sa starijim ukućanima o tome kako se ovaj običaj proslavljao u njihovom detinjstvu otkriva dragocene porodične priče i zaboravljene izraze.

Očuvanje običaja u savremenoj porodici i šta je važno znati kao gost

U savremenom dobu mnogi običaji prešli su put od nekadašnjih seoskih zajednica do gradskih stanova i mlađih generacija koje žele da sačuvaju vezu sa poreklom svojih predaka. Suština svakog narodnog i prazničnog običaja u Srbiji nikada nije bila u spoljašnjem nadmetanju niti u preterivanju na trpezi, već u sabornosti, miru u kući, poštovanju predaka i iskrenom gostoprimstvu.

Za posetioce i goste koji prvi put prisustvuju porodičnom ili seoskom prazniku najvažnije je znati da domaćini cene jednostavnost, toplu reč i poštovanje kućnog reda. Srdačan pozdrav na pragu, čestitanje praznika ukućanima i umerenost u ponašanju čine da se svaki gost za trpezom oseti kao deo porodice.