Dragačevski sabor trubača u Guči: od crkvene porte i narodnog višeboja do velikog finala

Dva lica Guče: dnevni etnografski sabor i večernji trubački spektakli

Putnici koji u Guču dolaze prvi put često ne znaju da se Sabor zapravo sastoji iz dve potpuno različite celine. Dok su kasni večernji sati na stadionu pored Bjelice i pod velikim šatrama ispunjeni hiljadama posetilaca i glasnom muzikom, prepodnevni i ranopopodnevni program u samom centru Guče (oko Doma kulture, Muzeja trube i crkvene porte) čuva duh prvog sabora iz 1961. godine.

Tokom dana ulicama prolazi prikaz „Dragačevske svadbe iz XIX veka”: mlada i mladoženja na konjima ili u zaprezi, čauš sa čuturom, barjaktar, stari svat i dever u originalnim dragačevskim nošnjama od domaćeg sukna i veza. Na travnatom poligonu održava se narodni višeboj u disciplinama koje su se nekada izvodile na crkvenim saborima: bacanje kamena s ramena, skok udalj iz mesta, rvanje u kosti i streličarsko gađanje kroz prsten utisnut u jabuku na vrhu koplja.

U dvorištu Muzeja trube i galerijama izlažu se radovi čuvene zadruge dragačevskih tkalja (koju je u selu Donji Dubac osnovala Rajka Borojević) i spomen-obeležja plavih kamenih „krajputaša” po kojima su sela oko Guče, Ivanjice i Čačka jedinstvena u Srbiji.

Pravila takmičenja: šta svaki orkestar mora da odsvira pred žirijem

Na finalnom takmičenju u Guči ne može da nastupi nijedan orkestar koji prethodno nije pobedio ili izborio plasman u jednom od regionalnih predtakmičarskih centara (Zlatibor za zapadnu Srbiju, Boljevac za istočnu, Surdulica, Vladičin Han i Vlasinsko jezero za južnu Srbiju i Kotraža za Dragačevo). Time se čuva autentična razlika između dva glavna trubačka stila u Srbiji: „zapadnog” (užičko-dragačevskog, koji se odlikuje marševskim ritmom, dvočetvrtinskim kolima i setnim lirskim melodijama) i „južnog” (vranjsko-leskovačkog, sa brzim sincopiranim ritmovima od 7/8 i 9/8 i bogatim melizmima).

Pravilo koje važi od prvog Sabora 1961. godine jeste da se Sabor otvara podizanjem saborske zastave uz trubačku himnu — staru dragačevsku pesmu „Sa Ovčara i Kablara” — a da svaki takmičarski orkestar pred stručnim žirijem etnomuzikologa i profesora limenih duvačkih instrumenata izvodi dve numere: jednu izvornu narodnu pesmu i jedno narodno kolo.

Kako zvuči dragačevski trubački orkestar i u čemu je specifičnost muziciranja

Tradicionalni trubački orkestar u zapadnoj i južnoj Srbiji čine krilnice (fligelhorne) koje vode melodiju, tenori i baritoni koji daju prepoznatljivu ritmičku i harmonsku pratnju („tercu i kontru”), bas-tuba (helikon) koja drži duboku osnovu, kao i veliki bubanj sa činelom i doboš.

Posebnost srpskog trubaštva leži u spoju vojničkog limenog instrumenta iz 19. veka i stare narodne melodike zasnovane na pevanju „izvika”, fruli i gajdama. Mnogi orkestri decenijama su svirali isključivo „po sluhu”, prenoseći aranžmane sa oca na sina i unuka, zbog čega svako selo i svaki kraj — od Dragačeva, Zlatibora i Užica do Vranja, Surdulice i Vladičinog Hana — ima sopstveni stil, tempo i ukrašavanje melodije.

Na Saboru u Guči publika ima priliku da čuje oba ova sveta: snažni, reski dvoglas i kolski ritam zapadne Srbije (dvojka i čačak) i topli, virtuozni, sinkopirani melos juga Srbije (čoček i vranjsko kolo).

Gastronomija Sabora: zašto se svadbarski kupus u Guči kuva satima u zemljanom loncu

Nijedna poseta Guči ne prolazi bez dragačevskog svadbarskog kupusa. Reč je o jelu koje se ne kuva u metalnim šerpama i ne meša varjačom: u velike zemljane lonce (zapremine od 15 do 50 litara, izrađene u obližnjoj Zlakusi i Rupeljevu) redom se slažu kriške celih glavica kiselog kupusa i nekoliko vrsta mesa — junetina, svinjetina, ovčetina, suva slanina, dimljena rebra i kolenica — uz crni luk, lovorov list i biber u zrnu, ali bez kapi vode i bez zaprške od brašna.

Lonci se prislanjaju uz tihu vatru od bukovih cepanica i krčkaju od pet do osam sati dok se meso i kupus potpuno ne prožmu. Uz kupus se na trpezu obavezno iznose topla kukuruzna proja, mladi dragačevski kajmak i ljuta papričica.

Praktični saveti za posetu Guči i šta obići u Dragačevu

Guča je mala varošica u kotlini reke Bjelice (oko 20 kilometara južno od Čačka preko planine Jelice i oko 22 kilometra od Požege i Lučana). Tokom trajanja Sabora u avgustu uže jezgro mesta zatvoreno je za automobile, a na ulazima u varoš organizovani su veliki parking-prostori. Ako želite da izbegnete gužvu na putu preko Jelice u večernjem špicu, u Guču dođite u prepodnevnim časovima — tada možete u miru obići Muzej trube, Lapidarijum dragačevskih krajputaša u porti osnovne škole i dnevni kulturni program.

Boravak u Dragačevu lako možete povezati sa obilaskom Ovčarsko-kablarske klisure i njenih deset manastira, posetom manastiru Свете Trojice ili Sretenje na Ovčaru, selu Goračići (sa najstarijom očuvanom crkvom u Dragačevu iz 1807. godine) ili Hadži-Prodanovoj pećini kod Ivanjice.

Kako najbolje isplanirati dan na manifestaciji u mestu Guča

Poseta manifestaciji Dragačevski sabor trubača u Guči u naselju Guča (Lučani) pruža najviše zadovoljstva kada se spoji sa upoznavanjem samog mesta i njegovih domaćina. Najiskusniji posetioci stižu u jutarnjim časovima, dok se vatre tek potpaljuju, štandovi uređuju, a učesnici u miru pripremaju svoje specijalitete, instrumente ili rukotvorine. To je trenutak kada možete bez gužve razgovarati sa kuvarima, vinarima, zanatlijama i čuvarima tradicije i čuti priče koje se ne nalaze u brošurama.

Za porodice sa decom i izletnike koji dolaze iz udaljenijih gradova preporučuje se da središnji deo dana iskoriste za praćenje glavnog takmičarskog ili kulturno-umetničkog programa i zajednički ručak, a popodnevne sate za šetnju kroz Guča ili obilazak nekog od obližnjih izletišta u regiji Zapadna Srbija. Udobna obuća, zaštita od sunca tokom letnjih meseci i malo gotovine za kupovinu domaćih proizvoda na tezgama malih proizvođača osnovni su preduslovi za bezbrižan izlet.